Ne znam ni zašto joj pišem ovde, kad znam da neće ući ovde, ako joj ne kažem.Obe smo zaboravile na ovo.Ne znam..Znam samo da sam se setila kako sam proplakala ceo dan kad je morala da ode kući,a ja da ostanem sama u Glamoču. Nisam mogla da podnesem to da, kad uđem u našu sobu, ona neće ležati na krevetu i igrati SIMS ili kuckati neku poruku.Čitala sam pismo koje sam joj pisala, iako sam znala da će ostati u mom kompjuteru i da ga neće pročitati.Setila sam se kako sam u tom momentu samo htela da neko priča sa mnom, o bilo čemu. Pričala sam sa Vladimirom,kad on ugrabi vremena, ali to nije bilo to. Onda sam odjednom shvatila koliko je lepo kad si nekome bitan.Shvatila sam da, na primer, da je Anabela na  njegovom mestu, zvala bi me milion puta,pričale bismo tri sata,samo da jednoj od nas dve ne bude dosadno.Znam samo da me užasno razume, i da ume da me pročita mnogo bolje nego ja samu sebe nekad. Znam samo da je danas rekla da hoće da me vidi i da se za 5 minuta stvorila ispred moja zgrade, zvala me na telefon i samo rekla 'ajde,siđi'. Znam samo da mi je opet napisala pismo,koje je predivno,kao i ona. I znam da ja više ne umem da koristim reči onako kako bi verovatno trebalo, kao što rekoh, ofucala sam ih sve.Na početku sam možda i mogla rečima da joj opišem moju ljubav,ali sada.. Nikako. Prevazilazi sve granice. Mada onda misli da je manje volim,jer se viđamo mnogo manje zbog škole, i znam da se plaši da će nas gimnazija razdovojiti.Ali ja znam da je to potpuno nemoguće. Zato što ja neću dozvoliti da bude tako.Nisam luda da skoro 16 godina bacim u vodu.Znam da je teško i meni i njoj da se prilagodimo svemu, ali, znam da ćemo i to pregurati zajedno. Kao i sve do sada. Nije ovo ništa za nas dve. I sad mi treba više nego ikad.Nema pojma koliko mi treba.Trebaju mi njene reči, zagrljaji..Treba mi da bude uz mene, bez obzira na sve.Kao i uvek...Zbog svakog juče i svakog sutra.I obožavam je zbog ovoga danas, bez obzira što je bila sa mnom samo 20ak minuta. Jer, ona ume da pomeri granice.Samo zbog mene. I zna da to isto i ja umem da uradim za nju.

Nama zaista nikako ne može biti dosadno,verujte mi.Sad i kad bih pokušala da nekome na bilo koji način dočaram koliko mi je bilo divno s njom u Bosni, ne bih umela. Ne sećam se tačno ni šta smo radile, ne znam u čemu je caka te naše ooogoromne ljubavi. Samo znam da smo se neprekidno smejale.A to je ono najbnitnije. 

Shvatih malopre koliko joj dugo nisam pisala ovde ništa, a izdešavalo se sve i svašta. Tačnije, desilo se još jedno leto. Naše leto.Opet najlepše na svetu.Potpuno drugačije od onog prošlog.Posebno na svoj način.Desio se Vladimir,Neno,Glamoč,Hrvatska,naša matura...Mali milion stvari koje ćemo zajedno pamtiti zauvek.I zajedno smo ih pregurale.Šetale smo poslednji dan u Glamoču i ja sam joj rekla kako znam da će nam ovo leto jako nedostajati,i da sam nismo ni svesne koliko nam je, u stvari,lepo. Nisam želela da se vratim kući.Mislile smo da će ovo leto biti veoma slično prošlom, da ćemo uveče sedeti na terasi, možda gledati zvezde,družiti se...Ali, bilo je potpuno drugačije.Uveče smo sedele do kasno na terasi, ponekad smo svirale gitaru, smejale se,slikale se stalno, gledale horore,pa vrištale po kući. Ove godine nismo bile same sa mamom,tu su bile još 3 moje tetke,pa je u kući bilo potpuno ludilo.Počela je gimnazija i ja bih užasno volela da vratim vreme kad sam s njom bila 24h, umesto što sam 24h sa knjigom sada. Glupava škola. Hoću moje leto nazad. I ne umem više ni da pokažem koliko je volim, mislim da postajem na neki način bezobrazna i hladna, a volim je sve više i više. Samo sam malo izlizala reči, ni jedna mi ne zvuči dovoljno dobro,pa ih više i ne izgovaram.Ne usuđujem se.Ali ona zna da je volim, više nego bilo ko na ovom ludačkom svetu.

Voleti nekog?E to je tek retka pojava..Može se voleti i više puta,ali samo jednom onako kako treba.Onako ludo,bolesno.Onako zlobno i sebično,onako do kraja..Onako kako ja volim nju!

Jutros čim sam ustala,poželela sam da joj napišem nešto lepo.Da joj kažem koliko mi je ulepšala koncert našeg Balaševića,jer Đole bez nje nije ništa.I celi dan razmišljam,tražim,slušam pesme..Ali danas ne umem da pronađem i izvučem iz sebe one reči koje će je učiniti srećnom,dovoljno nasmejanom i razigranom.Je li moguće da je volim sve više i više?Ne znam,ali onog dana kad sam rekla da je nikad neću voleti više i jače,ljubav se toliko proširila mojim srcem i našim kosmosom, da mi se čini neverovatnom.A raste,još uvek.Ne znam do kojih dubina,širina,beskonačnosti,ali se širi..Kako onda ja,kao običan čovek,da opišem nešto što odavno ne pripada zemlji?Nešto vanzemaljsko,toliko čarobno i posebno.I stani,svete,stani bar na tren..stani onda kad me ona zagrli,onako jako,kako samo ona ume.

Najlepše čudo sveta,skupi se uz mene i ćuti..Ona je moj način toplog.Obući ću je na sebe da se,ovako pokipela,ne prehladim od studeni svog straha i samoće.

Ona ima oči, koje znaju moje tajne sve, moje tuge sve, i moje nemire.Ona ima ruke,i njima svemir čitavi,u tom zagrljaju mogu umreti.. :)

A bog zna da nas ništa neće rastaviti.U mislima,sećanju i svakoj suzu koja padne,svakom trenu..Obećale smo jedna drugoj,i tako će i da bude..Zauvek..

Potrebni su mi naši momenti.Potrebna mi je ona.Naše čekanje jutra u Dubovcu i duuge šetnje po nasipu.Potrebni su mi oni naši noćni razgovori i gledanje zvezda.A ja sam svesna da je leto tu..samo nekoliko dana od nas.Konačno! Koliko smo ga samo dugo čekale..I,što bi onda umela da kaže,'Hajde da osvojimo svet.Hoćeš?'

A ne bih mogla a da joj ne zahvalim za danas.Za to što je šetala sama po gradu,samo da bih se ja osećala sigurnije,i da kako bih preživela neki glupavi 'dejt'.Zato što me nikada,ali nikada neće ostaviti na cedilu.Zaista se ovakva osoba rađa samo jednom! I hvala ti,Bože, što si je poslao da bude baš moja sestrica!

Taj čudesni Balašević.Opet neko ko me podseti na nju.Moju seku.Toliko toga nas veže,a opet mi se čini da je najjača nit u svemu tome baš on.Toliko toga smo pregurale zajedno,uz njegove pesme.Sedele na keju,slušale ga, plakale, smejale se.. Naš Balašević.Jedan jedini. Legenda.Čudo.Bog.

Koliko će ovo trajati ?,pomislila sam odjednom dok me grlila. Ne, nisam mislila na dužinu tog zagrljaja, mislila sam na dužinu onoga što mi imamo. Mi, koji se s ponosom tako zovemo toliko dugo. I ko zna koliko još. Nekad, kad pomislim da je kraj, stvori mi se iza leđa i zagrli me. Zagrli me onako kako violončelisti grle svoj instrument. Dovoljno snažno , ni previše ni premalo. No, bilo kako bilo, ništa ne može zameniti onaj trenutak njene, rekla bih, slabosti, kada spusti glavu u moje krilo i Boga pitaj gde utone i u kakve misli. To volim najviše, momenat kad je ona zapravo ona, toliko slaba i toliko jaka i toliko moje sve.

Samo zbog nje ljubav postoji..

               
 Lopov moj mali, tako mi nedostaje.Odvukla je sa sobom onaj njen osmeh, i fali mi..jako. Jolee,vraćaj se!

Pročitaj me do zadnje strane ti,i znaćeš da si najbolje do sada što su prsti dotakli..I možda nisam znala uvek prave reči birati, ali ni za šta na svetu tebe ne bih htela menjati.I znaj da biću tu, da ti dobro dobrim vratim.I na vrhu,i na dnu da osmehom te pratim..

I danas mi je opet pokazala koliko vredi.Koliko je vredno ovo naše prijateljstvo. Opet mi je pokazala žašto je volim toliko, i zašto znam da bih u svakom momentu bez razmišljanja upala u problem zbog nje.Zato što znam da smo i u najgorim trenucima u životu tu jedna za drugu,da izmamimo osmeh jedna drugoj.I nikada,ali zaista nikada neće biti svesna koliko je volim.Često je dovoljno samo biti pored nje, i ćutati.Obećavam sebi svaki dan da nikada neću dopustiti da nas ljudi,sitnice i gluposti razdvoje.Jer,ne postoje dve Anabele, i ne postoji niko ko će je voleti više od mene.Volim kad me sagrli..Jer tad sve prođe.To je nešto najlepše.Tih nekoliko sekundi.. ♥

Memories ♥

Bio je mart.Petak.Držala sam je za ruku,koja je bila modra,od neuspelih pokušava infuzije.Nije mogla pričati.Govorili su mi da je bila u komi.Lagali su.Jer,sa svakom našom suzom,I niz njeno lice su se kotrljale suze.Srce joj je još uvek borilo,otimala se za još jedan udisaj.Pokušavala.Trudila se.Ali nekada ni sve nije dovoljno.Bolelo je slušati brzinu otkucaja njenog srca,udisaje I izdisaje.Tišinu.Pa ponovo sve u krug.Dok sve nije utihnulo.Kraj.Zauvek.Sećam se svakog mog povratka iz škole,njenog osmeha,novosti koje mi je pričala.Svake loše ocene,koju je krila od roditelja.
Svakog saveta,kritike.Pohvale.
Sećam se..I to je sve što mi ostaje,nakon svega.Sećanje.Na detinjstvo koje mi je ONA ulepšala I dane koje je učinila boljim.Sećanje na sve stvari koje će večno ostati urezane u mom srcu.Sećanje na dane koji se neće ponoviti.