Memories ♥

Bio je mart.Petak.Držala sam je za ruku,koja je bila modra,od neuspelih pokušava infuzije.Nije mogla pričati.Govorili su mi da je bila u komi.Lagali su.Jer,sa svakom našom suzom,I niz njeno lice su se kotrljale suze.Srce joj je još uvek borilo,otimala se za još jedan udisaj.Pokušavala.Trudila se.Ali nekada ni sve nije dovoljno.Bolelo je slušati brzinu otkucaja njenog srca,udisaje I izdisaje.Tišinu.Pa ponovo sve u krug.Dok sve nije utihnulo.Kraj.Zauvek.Sećam se svakog mog povratka iz škole,njenog osmeha,novosti koje mi je pričala.Svake loše ocene,koju je krila od roditelja.
Svakog saveta,kritike.Pohvale.
Sećam se..I to je sve što mi ostaje,nakon svega.Sećanje.Na detinjstvo koje mi je ONA ulepšala I dane koje je učinila boljim.Sećanje na sve stvari koje će večno ostati urezane u mom srcu.Sećanje na dane koji se neće ponoviti.

Ma,svađamo se nas dve,itekako.I nerviramo jedna drugu.I mirimo se, i praštamo, i probijamo mozak jedna drugoj.I prepiremo se, psujemo, grlimo.Tučemo se,ljubimo,udaramo..Ali na kraju dana,gde god da smo,uvek usledi isto pitanje.
-'Je l' me voliš?'
I uvek isti odgovor.Nebitno kako je dan prošao,jednostavno svako veče podsećamo jedna drugu koliko se volimo.I da, na kraju krajeva, ništa osim toga nije važno.

Ja sam jedna od onih osoba koja je još uvek veliko dete u duši, i ima hrpu igračkica u sobi,ali i dalje ih želi još i joooš.Ali,od celog tog malog carstva,nešto se izdvaja.Nešto što me uvek podseti na moju Anabelu.I jednog dana ću joj maznuti ovog medu,videćete..

Ne znam hoće li ikada biti svesna koliko sam želela da ovaj video ispadne savršen,baš kao i naš odnos.I ne znam hoće li ikada umeti da razume koliko je volim.A volim je. I više nego što ona može da zamisli.

Sećaš se naših obećanja: Biću tu za tebe,jer si i ti za mene? I bila si, a i ja sam.Male šašavice su uspele.Hvala ti!

Sve mi diraj, samo nju ne, njene suze nikome ne opraštam!

Zatvaram sva neba što se slabim čine,i gubim ja svoje reči samo za tvoje visine.