Voleti nekog?E to je tek retka pojava..Može se voleti i više puta,ali samo jednom onako kako treba.Onako ludo,bolesno.Onako zlobno i sebično,onako do kraja..Onako kako ja volim nju!

Jutros čim sam ustala,poželela sam da joj napišem nešto lepo.Da joj kažem koliko mi je ulepšala koncert našeg Balaševića,jer Đole bez nje nije ništa.I celi dan razmišljam,tražim,slušam pesme..Ali danas ne umem da pronađem i izvučem iz sebe one reči koje će je učiniti srećnom,dovoljno nasmejanom i razigranom.Je li moguće da je volim sve više i više?Ne znam,ali onog dana kad sam rekla da je nikad neću voleti više i jače,ljubav se toliko proširila mojim srcem i našim kosmosom, da mi se čini neverovatnom.A raste,još uvek.Ne znam do kojih dubina,širina,beskonačnosti,ali se širi..Kako onda ja,kao običan čovek,da opišem nešto što odavno ne pripada zemlji?Nešto vanzemaljsko,toliko čarobno i posebno.I stani,svete,stani bar na tren..stani onda kad me ona zagrli,onako jako,kako samo ona ume.

Najlepše čudo sveta,skupi se uz mene i ćuti..Ona je moj način toplog.Obući ću je na sebe da se,ovako pokipela,ne prehladim od studeni svog straha i samoće.

Ona ima oči, koje znaju moje tajne sve, moje tuge sve, i moje nemire.Ona ima ruke,i njima svemir čitavi,u tom zagrljaju mogu umreti.. :)

A bog zna da nas ništa neće rastaviti.U mislima,sećanju i svakoj suzu koja padne,svakom trenu..Obećale smo jedna drugoj,i tako će i da bude..Zauvek..

Potrebni su mi naši momenti.Potrebna mi je ona.Naše čekanje jutra u Dubovcu i duuge šetnje po nasipu.Potrebni su mi oni naši noćni razgovori i gledanje zvezda.A ja sam svesna da je leto tu..samo nekoliko dana od nas.Konačno! Koliko smo ga samo dugo čekale..I,što bi onda umela da kaže,'Hajde da osvojimo svet.Hoćeš?'

A ne bih mogla a da joj ne zahvalim za danas.Za to što je šetala sama po gradu,samo da bih se ja osećala sigurnije,i da kako bih preživela neki glupavi 'dejt'.Zato što me nikada,ali nikada neće ostaviti na cedilu.Zaista se ovakva osoba rađa samo jednom! I hvala ti,Bože, što si je poslao da bude baš moja sestrica!

Taj čudesni Balašević.Opet neko ko me podseti na nju.Moju seku.Toliko toga nas veže,a opet mi se čini da je najjača nit u svemu tome baš on.Toliko toga smo pregurale zajedno,uz njegove pesme.Sedele na keju,slušale ga, plakale, smejale se.. Naš Balašević.Jedan jedini. Legenda.Čudo.Bog.

Koliko će ovo trajati ?,pomislila sam odjednom dok me grlila. Ne, nisam mislila na dužinu tog zagrljaja, mislila sam na dužinu onoga što mi imamo. Mi, koji se s ponosom tako zovemo toliko dugo. I ko zna koliko još. Nekad, kad pomislim da je kraj, stvori mi se iza leđa i zagrli me. Zagrli me onako kako violončelisti grle svoj instrument. Dovoljno snažno , ni previše ni premalo. No, bilo kako bilo, ništa ne može zameniti onaj trenutak njene, rekla bih, slabosti, kada spusti glavu u moje krilo i Boga pitaj gde utone i u kakve misli. To volim najviše, momenat kad je ona zapravo ona, toliko slaba i toliko jaka i toliko moje sve.

Samo zbog nje ljubav postoji..

               
 Lopov moj mali, tako mi nedostaje.Odvukla je sa sobom onaj njen osmeh, i fali mi..jako. Jolee,vraćaj se!

Pročitaj me do zadnje strane ti,i znaćeš da si najbolje do sada što su prsti dotakli..I možda nisam znala uvek prave reči birati, ali ni za šta na svetu tebe ne bih htela menjati.I znaj da biću tu, da ti dobro dobrim vratim.I na vrhu,i na dnu da osmehom te pratim..

I danas mi je opet pokazala koliko vredi.Koliko je vredno ovo naše prijateljstvo. Opet mi je pokazala žašto je volim toliko, i zašto znam da bih u svakom momentu bez razmišljanja upala u problem zbog nje.Zato što znam da smo i u najgorim trenucima u životu tu jedna za drugu,da izmamimo osmeh jedna drugoj.I nikada,ali zaista nikada neće biti svesna koliko je volim.Često je dovoljno samo biti pored nje, i ćutati.Obećavam sebi svaki dan da nikada neću dopustiti da nas ljudi,sitnice i gluposti razdvoje.Jer,ne postoje dve Anabele, i ne postoji niko ko će je voleti više od mene.Volim kad me sagrli..Jer tad sve prođe.To je nešto najlepše.Tih nekoliko sekundi.. ♥