Jutros čim sam ustala,poželela sam da joj napišem nešto lepo.Da joj kažem koliko mi je ulepšala koncert našeg Balaševića,jer Đole bez nje nije ništa.I celi dan razmišljam,tražim,slušam pesme..Ali danas ne umem da pronađem i izvučem iz sebe one reči koje će je učiniti srećnom,dovoljno nasmejanom i razigranom.Je li moguće da je volim sve više i više?Ne znam,ali onog dana kad sam rekla da je nikad neću voleti više i jače,ljubav se toliko proširila mojim srcem i našim kosmosom, da mi se čini neverovatnom.A raste,još uvek.Ne znam do kojih dubina,širina,beskonačnosti,ali se širi..Kako onda ja,kao običan čovek,da opišem nešto što odavno ne pripada zemlji?Nešto vanzemaljsko,toliko čarobno i posebno.I stani,svete,stani bar na tren..stani onda kad me ona zagrli,onako jako,kako samo ona ume.